Светионици

СВЕТИ ПЕТАР ЗИМОЊИЋ (1866-1941), МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ
Посвећење кроз искушења
Не беше му дато мирно и благородно време, али је зато имао све што је потребно правом Христовом војнику у времену сасвим друкчијем од жељеног. У народу је због своје племенитости и доброте доиста био омиљен, што крвници увек тешко праштају. Не зна се да ли је скончао у Јадовну, Јасеновцу или Загребу, али зна се да је пострадао Богочовека ради

Пише: Христина Пламенац

Свети Петар Зимоњић спада у ред најобразованијих и највећих архипастира свога времена. И поред тога, о његовом животу се мало говорило и писало, док је његова смрт до дана данашњег остала загонетна.
Рођен је 24. јуна 1866. године у Грахову, као најмлађи син Маре и Богдана Зимоњића, свештеника и војводе херцеговачког. По завршетку рељевске богословије (1883-1887) yписује Православни богословски факултет у Черновицу (данас Украјина), највишој образовној установи те врсте у тадашњој Аустроугарској. По завршетку студија (1887-1893), годину дана проводи на Бечком универзитету, а затим бива постављен за професора богословије у Рељеву, гдје се истакао као изврстан педагог. Као професор је и замонашен у манастиру Житомислићу 1895. године (6. септембра).

СТОПАМА ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

Шест година касније, 1901, постаје конзисторијални савјетник митрополије Дабробосанске, гдје га затиче избор за митрополита захумско-херцеговачког. Хиротонија је заказана за 27. мај 1903. године. Ова вијест је изазвала опште одушевљење у Херцеговини. Чувши да ће владика стићи возом, на станици се окупило око 4.000 душа, како православних, тако и муслимана и римокатолика. На станици је био и стари (деведесетједногодишњи) војвода Богдан, да дочека не сина, већ свог владику.
Из поздравне бесједе светог Петра се може сагледати сва дубина његове благе и достојанствене личности. Јер, заиста, био је од оних људи о којима најбоље говоре њихова дјела, по којима их и можемо познати.
„А шта да речем теби, роде мој мили, из кога сам поникао и коме толико дугујем, а с вама бих се најрадије више забавио и дуже поразговорио, имао бих вас зашто и покудити и похвалити. Али хвалити вас нећу, јер се бојим да ћу увриједити ваш понос таквим разговором мојим, а нећу вас ни кудити, јер се онда сам немам чим похвалити...”
У епархији затиче несређено стање. Слиједи, убрзо, низ трагичних историјских догађаја. Прво су анексијом Босне и Херцеговине изгубљене све наде за ослобођење. Затим, долазе балкански ратови... Први свјетски рат почиње прогоном и убијањем свештенства у БиХ. За све ово вријеме, Митрополит је, као сваки брижни отац, чинио за свој народ и могуће и немогуће, стекавши за живота поштовање попут великог му претходника светог Василија Острошког и Тврдошког. Упркос тешком времену, и страху који је то вријеме изазвало, свети Петар стиже и да подиже и обнавља цркве, и да рукополаже свештенике. У његово вријеме подигнут је Митрополитски двор у Мостару (који су хрватске паравојне јединице спалиле 1992. године).
По завршетку рата, свестрано је радио на уједињењу Српске православне цркве, а затим, након васпостављања Патријаршије, по потреби Цркве, бива премјештен на катедру митрополије Дабробосанске, 1920. године. Владика је много учинио  да пресахну непријатељства, напетости и неповјерења након Првог свјетског рата, те да зацијеле ратне ране. Често је знао да крене у шетњу муслиманском махалом. Видјевши га да наилази, људи би излазили испред својих радњи и кафаница и с поштовањем га поздрављали.

НАДЕ И БУРЕВЕСНИЦИ

После смрти патријарха Варнаве (који је отрован у јеку борбе око конкордата), свети Петар је био један од кандидата за патријарха. Уз њега, краљевским намјесницима су предложени Гаврило Дожић и Георгије Зубковић. Потврђен је избор Гаврила Дожића.
За вријеме архипастировања Петра Зимоњића Митрополијом дабробосанском, народ почиње да редовно похађа богослужења, активно учествује у изградњи храмова, отварају се школе, Дјечји дом и Сиротињска кухиња. О свему овоме свједочи и један од посљедњих извјештаја Митрополита Светом архијерејском синоду.
Затим почиње Други свјетски рат и бомбардовање Сарајева, на Велику сриједу 1941. године. Митрополита су склонили у Манастир Свете Тројице код Пљеваља. Иако је знао да би његов евентуални повратак значио сигурну смрт, очинска брига за народ га ипак води назад у Сарајево, другог дана Васкрса.
Недјељу дана потом, дошли су њемачки официри да изврше претрес. Остарјелог Владику су оптуживали за све и свашта и пријетили му. На све то Владика је, као човјек који поштује туђе и брани своје, љубазно одговорио:
„Господине, ви се љуто варате, ми нисмо за рат криви, али се ми не дамо поубијати. Пријетњи смрћу се не плашим, јер сам већ једном ногом у гробу.”
Послије неколико дана, позвао га је усташки повјереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски Божидар Брале, и тражио да нареди свештенству да више не пише ћирилицом и да печате замијене латиничним, јер је ћирилица стављена ван закона у НДХ. Митрополитов одговор, сведоче хронике, био је кратак:
„Ћирилово писмо се не да укинути за 24 часа.”
Затим је Брале тражио да то понови и његовом повјеренику за просвјету Вучку, што је Митрополит и учинио. Како је, поред свега, још и одбио да држи благодарење за Павелића, сваког часа је очекивао да дођу по њега.

МУЧИЛИШТА И ГУБИЛИШТА

То се и десило 12. маја 1941 (на дан светог Василија). По њега су дошли усташки полицијски агенти и одвели га у полицијску станицу. Одатле је спроведен у општи затвор „Беледија”. Био  је у потпуној изолацији; са њим није био могућ никакав контакт.
Три дана касније су два агента довела Владику да, наводно, узме шта му је потребно. При том, наложили су да им се отвори каса, и однијели су панагије, одликовања и документа. (Деценијамакасније, митрополит дабробосански Владислав је приликом службеног пута у Загреб нашао записник са списком ствари које су тада однијете. Од свега тога сачувано је само оно што се није могло продати: дипломе и укази о одликовањима.)
Владику одводе у Загреб и смјештају га у полицијски затвор под картотечким бројем 29781. Одатле је спроведен у логор „Керестинац”, гдје је тешко мучен и малтретиран. Када је 15. јуна логор расформиран, Митрополита одводе у усташки логор у Госпићу. Мучења, поруге и понижавања су настављени. Изводили су га да по највећем пљуску, сам, у дворишту „придикује како је придиковао Србима у Сарајеву”. Помирен и храбар, као прави Христов војник, носећи свој вијенац од трња, сваку проповијед почињао је ријечима: „Драги Боже...”
У Госпићу му се губи траг. Српска православна црква је покушавала на све начине да сазна нешто о митрополиту Петру и епископу горњокарловачком Сави. Одговор је био да се не налазе ни у једном од концентрационих логора у НДХ. Током 1942. „пуштена је прича” да је Владика нервно оболио и да је „збринут у болници у Стањевцу, у Загребу”. Митрополит скопски Јосиф, који је тада (у одсуству заточеног патријарха Гаврила) предсједавао Светим архијерејским синодом, тражио је од предсједника владе Милана Недића да преко њемачких власти дозна нешто о Митрополиту. У одговору стоји да „његово боравиште до сада није могло бити установљено”.
Године 1998, на редовном засиједању Светог архијерејског синода Српске православне цркве, проглашен је за Свештеномученика и „причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере. Српска црква га прославља треће недеље у месецу септембру...”

***

Три верзије смрти
Данас постоје три верзије о смрти митрополита Петра. Прва: из Госпића је одведен у Копривницу, а затим у загребачку болницу у Стањевцу, где је уморен. Друга: одведен је у логор на Јадовну, на Велебиту, и бачен у Шаранову јаму — највеће познато стратиште Срба. По трећој верзији, убијен је у Јасеновцу и „бачен у ужарену пећ за печење цигле. У сваком случају, поуздано је –  мученички је пострадао за Христа.

***

Неопростиво
Митрополит Петар Зимоњић је у БиХ урадио оно што ни прије ни послије њега није могао нико — смирио је страсти и уклонио несугласице. У народу је доиста био омиљен. Али то како је учио и дјелао било је неопростиво у тако опаком и бесудном времену, и на таквом простору.